Hadeeth Cards
Da'wa cards that highlight great meanings from the noble prophetic hadiths in a simple style and attractive display that helps the Muslim to have a deeper understanding of his religion in an easy way
All
Од Ибн Еби Мулејке, од неке од жена Веровесника, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Ебу Амир је рекао, а Нафи' је додао: „Мислим да је то била Хафса “, да је она упитана о учењу Кур'ана Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, па је рекла: ‘Ви то не можете постићи или тако учити.‘ Речено јој је: ‘Обавести нас о томе.’ Па је учила Кур'ан споро и застајала. Преноси Ебу Амир, да је Нафи' рекао: Ибн Еби Мулејка нам је показао како је учила: ‘Ел хамду лиллāхи раббил 'āлемӣн - Хвала Аллаху, Господару свих светова.’ (Ел-Фатиха, 2), затим је застао, ‘Ер-Рахмāнир-рāхӣм - Милостивом, Самилосном.‘“ (Ел-Фатиха, 3), затим је застао, „Мāлики јевмид-дӣн - Владару Судњег дана “ (Ел-Фатиха, 4)
رواه أحمد
Упитана је Хафса, мајка верника, нека је Аллах задовољан њоме: „Како је било учење Кур'ана Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега?“ Па је рекла: „Ви не можете тако (или слично) учити.“ Речено јој је: „Обавести нас.“ Нафи' је рекао: „Ибн Еби Мулејка нам је учио Кур'ан, успоравајући, како би им показао и приближио начин учења Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега. Па је учио: „Ел хамду лиллāхи раббил 'āлемӣн - Хвала Аллаху, Господару свих светова.“ (Ел-Фатиха, 2), затим је застао, „ Ер-Рахмāнир-рāхӣм - Милостивом, Самилосном.“ (Ел-Фатиха, 3), затим је застао, „Мāлики јевмид-дӣн - Владару Судњег дана.“ (Ел-Фатиха, 4)
Алија, Аллах био задовољан њиме, је рекао: Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, подучавао нас је Кур'ану у сваком стању, осим када је био џунуб.
رواه أبو داود والترمذي والنسائي وابن ماجه وأحمد
Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, поучавао је своје другове Кур'ану и учио им га је у свим својим стањима, осим када је био у стању велике нечистоће (ар. џунуб) након односа са својим супругама.
Од Ебу Хурејре, Аллах био задовољан њиме, се преноси да је рекао: Када је Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, објављен ајет: „Аллаху припада све што је на небесима и на Земљи. Показивали ви оно што је у душама вашим или то крили, Аллах ће вас за то питати. Он ће опростити коме хоће, а казнити кога хоће; Аллах је свемоћан над свим.“ (Ел-Бекара, 284) Овај ајет је веома тешко пао асхабима Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, па су дошли код њега, сели на колена и рекли: „О, Аллахов Посланиче! Наређено нам је да радимо оно што можемо извршити: намаз (молитва), пост, џихад (борба на Аллаховом путу) и давање милостиње. Али овај ајет који ти је објављен ми не можемо поднети.“ Тада им је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Зар желите да кажете као што су рекли они пре вас, следбеници Књиге: ‘Чули смо и нећемо се покорити’? Већ реците: ‘Чули смо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити!’ Они су тада рекли: Чули смо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити!“ Када су то изговорили и њихови језици се тога прихватили, Аллах је након тога објавио: „Посланик верује у оно што му се објављује од Господара његова, а и верници сви верују у Аллаха, у Његове анђеле, у Његове Књиге и у Његове Посланике; не правимо разлику ни међу једним од Његових Посланика. И они говоре: 'Чујемо и покоравамо се. Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.“ (Ел-Бекара, 285) Када су то учинили, Узвишени Аллах је ублажио претходну наредбу и објавио: „ Аллах никога не оптерећује преко његових могућности; у његову корист је добро које учини, а на његову штету зло које уради. Господару наш, не казни нас ако заборавимо или нехотице учинимо!“ (Ел-Бекара, 286) Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „Да!“ „Господару наш, не товари на нас терет као што си га товарио на оне пре нас!“ (Ел-Бекара, 286) Он је рекао: „Да!“ „Господару наш, не стављај нам у дужност оно што не можемо поднети!“ (Ел-Бекара, 286) Он је рекао: „ Да“ „Опрости нам и смилуј нам се, Ти си наш Господар, па нас помози против неверника!“ Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао је: „ Да!“
رواه مسلم
Када је Узвишени Аллах објавио Своме Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Своје речи: „Аллаху припада све што је на небесима и на Земљи“, стварањем, власништвом, располагањем и управљањем. И речи: „Показивали ви оно што је у душама вашим или то скривали, Аллах ће вас за то питати.“ „Опрашта коме хоће“, Својом добротом и милошћу, „а кажњава кога хоће“, Својом апсолутном праведношћу, „а Аллах је свемоћан над свим“, ништа Му није тешко нити недостижно. Када су асхаби, нека је Аллах задовољан њима, чули овај ајет, то им је било тешко, јер он обухвата и одговорност за оно што се налази у срцу од мисли и унутрашњих порива. Тада су дошли Аллаховом Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, па су сели на колена и рекли: „О, Аллахов Посланиче, пре овога нам је било прописано да чинимо телесна дела која можемо извршавати, као што су намаз, пост, џихад и давање милостиње, али Теби је објављен овај ајет, а ми нисмо у стању да га испунимо.“ Тада им је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: „Зар желите да кажете као што су рекли јевреји и хришћани рекли: ‘Чули смо и супротставили се’? Напротив, реците: ‘Чули смо и покоравамо се! Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.’“ Асхаби су се одазвали наредби Аллаха и Његовог Посланика, па су рекли: ‘Чули смо и покоравамо се! Опрости нам, Господару наш, Теби ћемо се вратити.‘“ Када су муслимани изговорили ове речи и њихова се срца покорила ономе што је у њима садржано, Аллах је објавио похвалу Своме Посланику и његовом уммету речима: „Посланик верује у оно што му је објављено од Господара његовог, и верници такође.“ Тако су и њихови језици и њихова срца потпуно прихватила и покорила се наредби Узвишеног Аллаха. „...сваки верује у Аллаха, и Његове анђеле, и Његове Књиге, и Његове посланике. Ми не издвајамо ниједног од Његових посланика.“ Напротив, ми верујемо у све посланике, и кажемо: „Чули смо“ Твоје речи, и “покоравамо се“ Твојој заповести. „Молимо Те за опрост, Господару наш, и Теби ћемо се вратити“, Теби ћемо се вратити на Дан када ће се полагати рачуни. Када су поступили тако, и изговорили оно што им је било наређено, показавши послушност и покорност Божијим наредбама, Аллах је олакшао овој заједници и укинуо тежину претходног ајета, објавивши: „Аллах никога не оптерећује преко његових могућности.“ Свако има награду за добро које учини, а биће кажњен за зло које сам стекне. Аллах никога не кажњава за грех другога, нити га држи одговорним за оно што га његова душа наговара. „Господару наш, немој нас казнити ако заборавимо или погрешимо!“ Тј. ако нешто пропустимо због заборава или ненамерне грешке, без свесног противљења. Аллах је прихватио њихову молитву и рекао: „Да, учинио сам то.“ „Господару наш, не товари на нас тежак терет“, тј. не товари на нас тешке обавезе, муку и бреме, као што си товарио на оне пре нас (на пример, на Израелове синове и друге), па се Аллах одазвао и рекао: ‘Да, учинио сам тo.’“ „Господару наш, не стављај нам у дужност оно што не можемо поднети!“ од обавеза, невоља и искушења која превазилазе нашу моћ. „Аллах је рекао: ‘Да, учинио сам то’.“ „Опрости нам“ (тј. обриши наше грехе); „смилуј нам се“ (тј. покриј наше грехе и пређи преко њих); ''и смилуј нам се'' (Својом неизмерном милошћу); „Ти си наш Заштитник“ (и наш Господар); „па нам помози“ (да победимо и докажемо истину) „против народа који не верује“ (у борби против њих). Па се Аллах одазвао и рекао:„ Да, учинио сам то.“
Од Омера бин ел-Хаттаба, нека је Аллах задовољан њиме, се преноси: Један јевреј је рекао Омеру, нека је Аллах задовољан њиме: „О, вођо правоверних! У вашој Књизи има један ајет који читате, да је он објављен нама, јеврејима, ми бисмо тај дан узели за празник.“ Омер га упита: “Који је то ајет?“ Он одговори: „Данас сам вам усавршио вашу веру, и благодат Своју према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вера.“ (Ел-Маида, 3) Омер рече: „Добро знамо тај дан и место где је објављен Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, било је то на дан петка, док је стајао на Арафату.“
متفق عليه
Један човек из редова јевреја дошао је код вође правоверних Омера, нека је Аллах задовољан њиме, и рекао му: „Један ајет у вашој Књизи Кур’ану, који читате да је он објављен нама јеврејима, у нашој Тори, ми бисмо тај дан учинили празником у знак захвалности за благодат објаве тог величанственог ајета.“ Омер га упита: „Који је то ајет?“ „Данас сам вам усавршио вашу веру, и благодат Своју према вама употпунио и задовољан сам да вам ислам буде вера.“ Омер, нека је Аллах задовољан њиме, је рекао: „Ми већ знамо тај дан и место на коме је објављен овај племенити ајет. Објављен је на дан благдана, то јест дан петка, Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, док је стајао на Арефату. А то су два велика дана (петак и дан Арефата) код муслимана.“
Од Ибн Аббаса, нека је Аллах задовољан њима, преноси се да је рекао: Узвишени и Свемогући Аллах, објавио је: „А они који не суде према ономе што је Аллах објавио, они су неверници.“ (Ел-Маида, 44) „они су прави насилници.“ (Ел-Маида, 45) „они су велики грешници.“ (Ел-Маида, 47) Ибн Аббас, нека је Аллах задовољан њиме, је рекао да је Аллах објавио ове ајете за две јеврејске племенске групе. Једна је, у доба незнабожаца, потчињавала другу, па су се договориле и пристале да, за сваког убијеног из једне племенске групе, плати друга одређену крвну накнаду од 50 мерних јединица за убијеног из моћне групе, и 100 јединица за убијеног из слабије. Тај договор је трајао све док Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, није дошао у Медину. Обе племенске групе су се покориле доласку Посланика. У том тренутку Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, још није изашао и није их приморао на договор, јер је био у миру. Тада је слабија група убила једног човека из моћне групе, па је јака група послала слабијој: „Пошаљите нам 100 мерних јединица.“ Слабија група је одговорила: „Да ли је икада било да су две суседне заједнице једне вере и истог порекла, у истом граду, а да је крвна накнада за једне половина друге? Ми смо вам ово дали само из неправде и притиска, али када је дошао Мухаммед, нећемо вам то дати.“ Ова ситуација готово је довела до рата између две групе. На крају су пристали да Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, буде арбитар међу њима. Моћна група је тада рекла: „Заиста, Мухаммед нам неће дати ни половину онога што смо ми добили од вас. Истина је, нисмо им дали ово, сем из неправде и надмоћности према њима.“ Потом су слали Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, људе да га питају за његово мишљење: „Ако нам да оно што желимо, прихватамо одлуку, а ако не, одбијамо.“ Послали су такође људе из редова лицемера да обавесте Посланика о њиховом мишљењу. Када је Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, дошао, Узвишени Аллах га је обавестио о свему и о њиховим намерама. Тада је Узвишени Аллах објавио: „О, Посланиче, нека те не жалости то што брзо неверство испољавају они који устима својим говоре: ‘Вјерујемо!’“ (Ел-Маида, 41) „А ко не суди по ономе што је Аллах објавио, они су непослушни.“ (Ел-Маида, 47) Он додаје да је ова објава заиста означавала обе племенске групе, јер је Узвишени Аллах управо њих имао на уму.
رواه أحمد
Међу Jеврејима Медине била су племена Бену Курејза и Бену Надир. Једно од њих је било покорило друго у доба незнабожаца (преисламског незнања) и надвладало га. Стога су се сагласили и споразумели да је крварина за сваког убијеног из слабије групе, моћна група ће платити крвну накнаду од 50 јединица, док ће за сваког убијеног из моћне групе слабија плаћати двоструко, 100 јединица (весек), при чему једна јединица (весек) износи 60 са'а. Тако су били све док Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, није стигао у Медину као досељеник. Оба племена су се покорила његовом доласку, иако он, нека је Аллахов благослов и мир на њега, у то време још није извојевао победу над својим непријатељима, нити их принудио на послушност, јер је то било на самом почетку хиџре (пресељења), у време уговора о миру. Па је слабија група убила једног од јачих, те посла јача страна слабијој: „Пошаљите нам стотину товара као што је био договор!“ На то рече слабија: „Да ли је икада било да два племена исте вере и истог порекла, из истог места, а да је крвна накнада за једне половина друге?! Ми смо вам то дали само због вашег насиља према нама и из страха од вас. Али, пошто је Мухаммед дошао, то вам никада нећемо дати!“ Замало да избије рат међу њима, али се затим договорише да посланика Мухаммеда, нека је Аллахов благослов и мир на њега, узму за судију међу њима. Потом се јача група замисли и рече: „Тако нам Аллаха, Мухаммед вам неће дати дупло већу крварину од онога што ће дати њима од вас. И заиста, нисмо им то давали осим због нашег насиља и надмоћи над њима. Зато пошаљите Мухаммеду, нека је Аллахов благослов и мир на њега, тајно некога да вам донесе његово мишљење. Ако вам да оно што желите, прихватићете га за судију, а ако вам не да оно што желите, оставите га и немојте га узети за судију међу собом. Потом су тајно послали Посланику, нека је Аллахов благослов и мир на њега, лицемере да га питају за његово мишљење: „Ако нам да оно што желимо, прихватамо одлуку, а ако не, одбијамо.“ Када су дошли код Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, Узвишени Аллах објави Објаву и обавести Свога Посланика о целој ситуацији и о њиховим намерама. Тада је Узвишени Аллах објавио ајете поглавља Ел-Маиде, почевши од речи: „О, Посланиче, нека те не жалости то што брзо неверство испољавају они који устима својим говоре: ‘Верујемо!’“ (Ел-Маида, 41) Па све до Његових речи: „... а они који не суде по ономе што је Аллах објавио – то су велики грешници.“ (Ел-Маида: 47) Потом је Ибн Аббас, нека је Аллах задовољан њима, рекао: „Тако ми Аллаха, управо о њима двојици су објављене речи Узвишеног: ‘А они који не суде по ономе што је Аллах објавио — то су, заиста, неверници.’“ (Ел-Маида, 44) „...то су, заиста, насилници.“ (Ел-Маида, 45) „...то су велики грешници.“ (Ел-Маида, 47) Управо на њих двојицу је мислио Узвишени Аллах.
Од Ибн Омера, Аллах био задовољан њима, преноси се да је Аллахов Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, рекао: Пет су кључева невидљивог: „Само Аллах зна када ће наступити смак света, само Он спушта кишу и само Он зна шта се налази у материцама, а човек не зна шта ће сутра зарадити и не зна у којој ће земљи умрети; заиста, Аллах све зна и о свему је обавештен.“
رواه البخاري
Невидљиви свет је код Аллаха и нико га не зна осим Њега. Посланик, нека је Аллахов благослов и мир на њега, обавестио је да су кључеви и ризнице тог невидљивог знања петоро. Прво: Нико не зна када ће наступити Судњи дан осим Аллаха, што је показатељ знања о будућем свету, јер је Судњи дан његов почетак, а ако се негира знање о ономе што је ближе, онда се одбацује и знање о ономе што долази након тога. Друго: Нико не зна када ће киша пасти осим Аллаха, што је показатељ ствари које се тичу горњег света. Киша је посебно истакнута, иако има узроке који, по уобичајеном току ствари, могу наговестити њено падање, али то знање није са сигурношћу и уверењем. Треће: Оно што се налази у материцама, било да је мушко или женско, црно или бело, комплетно или са недостацима, несрећно или срећно и слично. Материца је посебно поменута, јер већина људи мисли да је познаје кроз уобичајено медицинско искуство, а упркос томе, Узвишени Аллах је негирао да ико зна њену суштину, па је стога знање о другим скривеним стварима прече да буде негирано. Четврто: Нико не зна шта ће се десити сутра осим Аллаха, што је показатељ разних временских догађаја и онога што се у њима збива. Изразом ‘сутра’ је изражено најближе време. Ако се ни за то најближе време, упркос могућности предзнака и знакова, не зна истина онога што ће се у њему десити, онда је за оно време које је даље, знање прече да буде негирано. Пето: Нико не зна у којој ће земљи умрети, што је показатељ ствари које се тичу доњег света. Иако већина људи обично умре у свом месту, то није апсолутна истина. Чак и ако умре у свом месту, не зна се у ком ће тачно делу бити сахрањен, чак иако постоји гробље његових предака. „Аллах је, заиста, Онај Који све зна и о свему је обавештен“. Дакле, Он је Онај Који обухвата и спољашње и унутрашње, скривене и дубоко скривене ствари, као и тајне срца. Овај ајет је објединио све врсте невидљивог знања и отклонио све ништавне тврдње.
Од Ну'мана бин Бешира, нека је Аллах задовољан њима двојицом: Био сам код минбера Аллаховог Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када је један човек рекао: „Није ми стало да радим било шта након прихватања ислама, осим да обезбеђујем воду за ходочаснике.“ Други је рекао: „Није ми стало да радим било шта након прихватања ислама, осим да обнављам и уређујем Каабу.“ Трећи је рекао: „Џихад на Аллаховом путу је бољи од онога што сте споменули.“ Тада их је Омер, нека је Аллах задовољан њиме, укорио и рекао: „Не подижите гласове код минбера Аллаховог Посланика и то на дан петка. Када обавим џуму, ући ћу код Посланика и поставити питање о ономе у чему сте се разишли.“ Па је Узвишени Аллах, објавио ајет: „Зар сматрате да је онај који ходочаснике водом напаја и који води бригу о Часном храму раван ономе који у Аллаха и у онај свет верује и који се на Аллаховом путу бори?“ (Ет-Тевба, 19)
رواه مسلم
Ну'ман бин Бешир, нека је Аллах задовољан њима, преноси да је седео код минбера Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, када је чуо човека како говори: „Није ми стало да радим ниједно друго дело након што сам примио ислам, осим да напајам ходочаснике водом.“ Други је рекао: Није ми стало да радим било шта након што сам примио ислам, осим да обнављам и уређујем Свети храм (Кабу). Трећи је рекао: Џихад на Аллаховом путу је бољи од онога што сте вас двојица рекли. Тада их је Омер бин Ел-Хаттаб, нека је Аллах задовољан њиме, укорио због подизања гласа код минбера Посланика, нека је Аллахов благослов и мир на њега, ујутру на дан петка, говорећи: „Али када обавим џуму, ући ћу код Посланика и затражити његово мишљење о ономе у чему сте се разишли.“ Тада је Узвишени Аллах објавио: „Зар сматрате да је онај који ходочаснике водом напаја и који води бригу о Часноме храму раван ономе који у Аллаха и у онај свет верује и који се на Аллаховом путу бори? Нису они једнаки пред Аллахом. А Аллах неће указати на Прави пут онима који сами себи неправду чине.“ (Ет-Тевбе, 19)
Абдуллах ибн Мес'уд, радијаллаху анху, је протумачио ајет: „А ко у њему (Светом храму) науми зулум чинити, окусит ће болну патњу“ [Ел-Хаџџ: 25], па је рекао: „Када би човек само намеравао да у њему (Храму) почини неправду, па био чак у Адену у Јемену, Аллах би му дао да окусити болну патњу.“
رواه أحمد والحاكم
Абдуллах ибн Мес'уд, радијаллаху анху, протумачио је реч Божију: „А ко у њему (Светом храму) науми зулум чинити, окусит ће болну патњу” [Ел-Хаџџ: 25], рекавши: „Када би неко од људи само одлучио да у светом Харему у Меки почини неко лоше дело, нарушавајући тиме светост коју је Аллах забранио – било то речју или намерним убиством – то би се сматрало неправдом. Чак и ако је ту намеру донео док је био у Адену у Јемену, заслужио би да га Аллах казни болном патњом, чак и ако то дело не изврши. Довољно је само да то одлучи.”
Од Ебуд-Дердаа, радијаллаху анху, преноси се да је Посланик, алејхисселам, рекао: „Ко научи десет ајета од почетка суре Ел-Кехф, биће сачуван од Деџџала.“ А у другој верзији хадиса: „од последњих десет ајета суре Ел-Кехф.“
رواه مسلم
Посланик, алејхисселам, је обавестио да ће онај ко научи напамет десет ајета са почетка суре Ел-Кехф бити сачуван и заштићен од искушења Месије Деџџала, који ће се појавити пред крај времена и тврдити да је божанство. Његово искушење биће највеће које ће се десити на Земљи од стварања Адама па до Судњег дана, јер ће му Аллах омогућити да чини одређене натприродне ствари којима ће заводити оне који га буду следили. Почетак суре Ел-Кехф садржи наднаравности и знакове који су већи од оних којима ће Деџџал обмањивати људе, па ко их промишља, неће бити заведен Деџџалом. Овај хадис указује на велику вредност суре Ел-Кехф, и да њени почетни или завршни ајети штите од искушења Деџџала.
